Jednako kao i šezdesetih, kada je "Atelje 61" promovisao i afirmisao tapiseriju kao nov likovni medij na jugoslovenskoj umetničkoj sceni (tokom pedesetih, sporadično i retko, tapiserijom su se bavili pojedinci poput Boška Petrovića, Jovana Bikickog, Lazara Vujaklije, Milice Zorić...) i danas traju nastojanja da se objasni i definiše suština, smisao, estetika i poetika tapiserije. Umetnici, likovni kritičari, istoričari i teoretičari umetnosti, dajući joj identitet autohtonog vizuelnog jezika, nazivali su je "slikom u vuni", "tkanim objektom", "tkanim izelkom", "umetnošću obojene strukturirane niti"... Svoju egzistenciju u umetnosti, po prirodi zahtevnoj, izborila je originalnošću, invencijom i idejnim impulsom umetnika, a obiljem tehnika i velikom raznovrsnošću materijala, pre svega veštinom i umešnošću tkalja, koje su je strpljivo materijalizovale. Uprkos svim njenim osobenostima i dokazanim kvalitetima, tapiserija još uvek nije dovoljno glasna u širokoj umetničkoj javnosti i nema ono mesto koje s pravom zaslužuje i koje joj po takvom pravu pripada.
U prilog takvim nastojanjima mora se imati u vidu težnja i ambicija "Ateljea 61" ka aktuelnosti trenutka, stanja, pojava i situacija u umetnosti uopšte. Godišnjim konkursima za tapiseriju atelje je animirao veliki broj likovnih stvaralaca, koji su, prateći savremene tokove u umetnosti, bili intrigirani drugačijim pristupom, tehnikom i materijalom, koje nudi medij tapiserije.
Pojave koje su određivale i definisale umetnost osamdesetih reflektovale su se, razumljivo, i u tapiseriji, podrazumevajući istu ili sličnu ikonografiju, pikturalnost i tretman forme. Tako je prva polovina osamdesetih značila invazivniji prodor novih likovnih elemenata u jezik tapiserije, ali i trajanje tradicionalnih, proverenih specifičnosti ove dimenzije umetnosti.
Tapiseriji koju određuje dvodimenzionalnost, četvorougaoni oblik i frontalni pristup posmatrača, ostaje veran Boško Petrović, rodonačelnik ove umetnosti kod nas. Ciklus "Vapaj", u kojem se tematski i motivski nadovezuje šest tapiserija (izvedenih od 1983. do 1987.) poštujući primarna načela ovog medija, u prvi plan uzdiže monumentalnost, zahvaljujući slikarevoj senzibilnosti i afinitetu ka stilizaciji, geometrijskoj apstrakciji i rafinmanu probrane palete. "Jedan letnji dan" Miodraga Nedeljkovića utišanim koloritom rasplinutih, apstraktnih formi plastično i sasvim verno objašnjava opravdanost naziva. "Selo" Jožefa Ača, "Ponoćno sunce" i "Crvene oči" Branislava Dobanovačkog, "Divlji kesten" Petera Šadija i "Mesečina posle ponoći" Dušana Todorovića deskriptivno i narativno otkrivaju tok jedne priče ili poeme.
Na izazove različitih tehnika tkanja i njihovih međusobnih kombinacija i na podatnost uvek drugačije prirode materijala kojim se tka, Vladimir Bogdanović odgovara "Varijantom predela", koja logično nastavlja seriju njegovih crteža s kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Kolažu blisko "Veliko ognjište" i "Ritam crvenog prostora" Ljubice Lukić, smeono obojena krošnja sa apliciranim glinenim plodovima "Tapiserije" Aleksandra Pedovića ili zaustavljeni trenutak svetlosne senzacije "Svetlosnih tragova II" Josipa Šmita", upravo kombinacijom tehnika tkanja podvlače pikturalne i plastičke vrednosti inicijalnih impulsa ovih autora. Zahvaljujući istom tretmanu, pojačana je ekspresivnost prizora sa tapiserije "Ptice" Vere Zarić i "Školjke" Slobodanke Šobote, koje spekulišu sa prividom treće dimenzije. Napregnute, voluminozne forme "Kompozicije" Save Halugina, finih tonskih pasaža i krajnja motivska svedenost "Uvale" Branislava Gibarova, toplih, prirodnih boja vune, takođe su vrsta eksperimenta u tek otkrivenom mediju tapiserije, sa svim preimućstvima koje taj medij nudi.
Već se krajem sedamdesetih u umetnosti tapiserije javljaju autori, koji su ishodište svojim idejama pronalazili u primarnim elementima tkanja. Izraziti individualisti, ovi autori stvarali su autentičnu tapiseriju, koja je obavezno podrazumevala i dimenziju prostora - ambijenta i interakciju sa tim prostorom. Koristeći se raznim tehnikama i vrstama materijala, oni su sugestivno predlagali treću dimenziju, stvarajući tapiserije - objekte sa naglašenim elementima instalacije. Svesno se opredeljujući za ponešto neizražajne tonove sive boje, Nada Poznanović Adžić stavlja akcenat na formu, pojednostavljenu, no nikako statičnu, jer je beskonačnost "Kretanja" simulirana spiralno uvijenim apliciranim trakama. Neobojenost tapiserija Gige Đuragića ("Talog", "Niti", "Rita") preusmerava pažnju posmatrača na kvalitete odnosa forme, prostora i izvođačke tehnike. "Čekanje" Slavice Grkavac, naglašenog crno-belog kontrasta i neobične slojevite forme sasvim je suprotno shvatanjima tapiserije Milice Mrđe Kuzmanov ("Nebeski znak", "Kapija") u kojima dominira obilje geometrijskih i geometrizovanih znakova-simbola, u celinu povezanih promišljenim koloritom. Smiljana Hadžić se u prvoj polovini osamdesetih dokazala kao autenticni tapiserijsta delima "Zbivanja i nastajanja", "Tok" i "Protok", dajući im ekspresivnost bojom i formom, kontrolisanim odnosom detalja i celine.
Titula "Majstorska radionica", stečena 1984. u Slovenj Gradecu, samo je jedno od svedočanstava kvaliteta ovih umetnika i njihovih dela, koja su pronosila dobar glas o "Ateljeu 61", jednako kao i laskave kritike na brojnim izložbama u Novom Sadu, Beogradu, Piranu, Rimu, Vloclaveku... održanih upravo u periodu od 1983. do 1986. godine.