Ne tako davne, u umetnosti plodne i poletne pedesete godine, znakom jednakosti vezane sa entuzijazmom nekolicine mladih novosadskih umetnika i njihova želja i potreba da se kroz umetnost potvrde i dokažu, važan je pretekst ideji o stvaranju "Ateljea 61". Boško Petrović, Jovan Soldatović, Aleksandar Lakić, Stevan Maksimović..., da pomenemo samo one koji su svojim delanjem obeležili prve godine rada "Ateljea 61", započeli su, nekako u isto vreme, osvajanje pažnje umetničke javnosti Novog Sada i zapuštenih laguma Petrovaradinske tvrđave, koje će pretvoriti u svoje ateljee. Jednako važan momenat u priči o "Ateljeu 61" svakako je i izložba francuske tapiserije u Beogradu 1953. godine, koja je Boška Petrovića, slikara po vokaciji, povela u razmišljanje o nekim drugim tehnikama i materijalima. Podstaknut idejom o novoj nameni slikarstva, koje se i sadržinom i formom vezuje sa ambijentom i arhitekturom uopšte, on počinje da istražuje u vitražu, mozaiku i tapiseriji.

Boškove prve tapiserije izvodile su seoske tkalje, prevodeći njegove slikarske zamisli starom tehnikom tkanja na dasku, specifičnom za horizontalni razboj. Imperativ "tragati dalje" uputio ga je na prelazu pedesetih u šezdesete na Etelku Tobolku, koja je već tada tapiseriju shvatala na način na koji to Francuzi čine - kao složenu tehniku goblena, blisku našem vekovnom klečanom tkanju. Vizija nove likovnosti Boška Petrovića i svest Etelke Tobolke o tome da je tu viziju moguće realizovati, potvrdili su se i ostvarili osnivanjem "Ateljea 61", prve jugoslovenske radionice za izradu tapiserija.

Rešenjem Narodnog odbora Opštine Novi Sad, zavedenim pod brojem 04-7035/61 od 28. februara 1961. godine, počinje i zvanično sa radom zanatska radnja za proizvodnju tapiserija. Već te iste godine u ispražnjene prostorije ateljea Boška Petrovića na Petrovaradinskoj tvrđavi, uneseni su prvi, specijalno konstruisani razboji za izradu tapiserija klečanom tehnikom. Etelka Tobolka, i sama vešta tkalja, pronalazila je i obučavala tkalje. Pod njenim tehničkim rukovodstvom i pažljivim nadzorom, one su vrlo brzo počele da stvaraju umetnost u vuni, strpljivo poštujući često veoma teške i komplikovane zahteve umetnika - autora kartona. Ideja o tapiseriji koja začinje novu granu jugoslovenske likovne umetnosti, potom sama čarolija stvaranja tkanjem, a svakako i temperament i velika sugestivna moć Boška Petrovića morali su, verujemo lako, privući umetnike poput Dragutina Cigarčića, Stojana Ćelića, Mladena Srbinovića, Ankice Oprešnik, Boška Karanovića, Olivere Galović, Milana Konjovića, Lazara Vujaklije... da zadovoljenje svom maštovnom impulsu potraže u novim i neuobičajenim sferama vizuelnog - u tapiseriji. Upravo odziv velikog broja autora, koji je značio i veliku produkciju tapiserija izvedenih već u prvim godinama rada "Ateljea 61", privukao je pažnju široke javnosti i stvorio naviku u mišljenju o sveprisutnosti tapiserije u jugoslovenskom likovnom životu.

Tokom šezdesetih i sedamdesetih u ovoj skromnoj radionici se jednakim intenzitetom razmišlja o izvođačkoj i izlagačkoj delatnosti. Prva izložba tapiserija "Ateljea 61" realizovana je već 1962. godine u Galeriji beogradskog Doma JNA, Moderna galerija u Piranu svečano je te iste godine otvorena upravo postavkom novosadskih tapiserija, koje su potom obišle Maribor, Ljubljanu, Zagreb... velike centre Skandinavskih zemalja, Istočne Evrope, Latinske Amerike. Učešćem na Drugom međunarodnom trijenalu u Lozani (1965.), izložbama u Noriču (1967.), u gradovima SAD (1967, 1968, 1969.), u Pragu, Lajpcigu, Budimpešti i Pekingu (tokom sedamdesetih), tapiserije "Ateljea 61" su, stekavši laskava međunarodna priznanja, upoznavale svet sa imenom ove radionice. To je takođe i period čestih kriza, u koje je "Atelje 61" zapadao iz razloga metrijalne prirode, pa često bio i na ivici gašenja i zatvaranja.

Već početkom osamdesetih "Atelje 61" menja svoj status i postaje Radna organizacija za izradu tapiserija od posebnog društvenog značaja, a kao osnivač potpisuje se Skupština grada Novog Sada. Ova dugoočekivana transformacija, koja je obećavala ekonomsku stabilnost, nije jedina promena koja je obeležila sam početak osamdesetih. Novi direktor "Ateljea 61" postaje Julka Džunić, koja je delatnost radionice, a naročito njen značaj i ugled, poznavala već dugi niz godina, vršeći dužnost predsednika komisije za otkup umetničkih dela opštinske zajednice kulture. Obrazovanjem istoričar umetnosti, Julka Džunić začinje ideju o formiranju dokumentacionog odeljenja, koje će popisati, snimiti i stručno obraditi tapiserije, u proteklih 20 godina izvedene u "Ateljeu 61". Pa i pored velikih ambicija i promišljenih planova, koji bi atelje povezali sa muzejima i galerijama, projektnim organizacijama i dizajnerima, centrima tekstilne industrije, Akademijom umetnosti..., dobar deo osamdesetih označava se kao period stagnacije. Ograničena finansijska sredstva, nedostatak značajnijih porudžbina i gotovo siromašna izložbena aktivnost iznova dovode radionicu u težak i nezavidan položaj. Značajno je, međutim, pomenuti da se svih tih godina zadržao visok nivo kvaliteta izvedenih tapiserija, pa je - zahvaljujući tome - "Atelje 61" dobijao nagrade, priznanja i laskave titule, kakva je, na primer titula "Majstorske radionice", dobijena u Slovenj Gradecu 1984.

Tapiserije iz Muzejske zbirke "Ateljea 61" već su početkom 1988. godine oplemenile zidove proširenih i renoviranih prostorija, svojevrsne galerije u okviru radionice. Zbirku je zvanično verifikovala i u sudske registre upisala mr Nada Poznanović-Adžić, direktor "Ateljea 61" od 1987. godine. Dar već uspešnog, u umetnosti potvrđenog tapiseriste i značajne organizacione sposobnosti, donele su u liku Nade Adžić nekakvu drugačiju, upravo spontanošću nametljivu energiju. Svojom vizijom tapiserije nadmetala se sa savremenim svetskim tokovima, a upravo takve visoke standarde postavljala je i autorima i tkaljama, jer trebalo je savladati i poraziti kriterijume mediokritetstva, koji su maglili nekadašnji uspeh "Ateljea 61". Umetnički savet, žirirajući na konkursima za tapiseriju brojne skice i predloške, sugestivno se opredeljivao za one autore, koji su umeli da shvate tapiseriju kroz specifičnosti koje su je određivale i formulisale kao autohtoni vizuelni jezik. Tako je, ponovo usmeren ka putu uspeha, atelje počeo da reanimira svoju snagu. Takav stav vratio je jugoslovnesku tapiseriju u prvi plan likovnih dešavanja, Muzejsku zbirku obogatio svežim i originalnim razmišljanjima i nanovo oživeo izlagačku delatnost. Dokaz tome kratko je sadržan u odlomku jednog novinskog članka iz 1992. godine: "Događaj sezone - izložba "Ateljea 61" u sportskom centru Vojvodine."

Razmišljanja Nade Adžić nikako nisu pristajala da "Atelje 61" ostane samo radionica. Njene zavodljive ambicije konačno su počele da se realizuju krajem devedesetih. Značajni poslovni potezi i isplative narudžbine tapiserija doprineli su finansijskoj sigurnosti ateljea, a ubrzali razvoj ideje o novim delatnostima, koje će se koncentrisati oko radionice - epicentra svih dešavanja u "Ateljeu 61".

Danas je "Atelje 61" moderna, kompleksna ustanova, u kojoj se stvara, populariše i na svaki način neguje tapiserija. Zahvaljujući bogatoj Zbirci tapiserija, Školi tkanja, Koloniji tapiserista i Galeriji tapiserija, jedinstvenim na našim prostorima, "Atelje 61" potvrdio je i u potpunosti opravdao ambicije svojih tvoraca, postavši jugoslovenskim centrom umetnosti tapiserije.