Kao jedan od najstarijih zanata, ručno tkanje je od iskona poznato i prisutno na našem tlu. Vezujući se uglavnom za seosku sredinu, jer gotovo se u svim kućama kao obavezan deo domaćinstva pojavljivao i razboj, tkanjem se stvarala tradicija i etno nasleđe - folklor koji je bio bitan činilac u prepoznavanju vrednosti kulturne baštine jednog naroda. Era industrijalizacije i sve naprednija tehnika je, kao i u mnogo čemu drugom, doprinela da se ovaj zanat sve češće pominje u kontekstu davne prošlosti, da se kao deo nekadašnje svakidašnjice skoro zaboravi. Uprkos svemu tome, ponegde se do današnjih dana na nekom tavanu sačuvao stari, vremenom načet drveni razboj, koji je opominjao na jednu lepu veštinu - na tkanje.

Razmišljanja o ovakvoj sudbini starih zaboravljenih zanata, a naročito tkalačkog umeća, koje je u sintezi sa umetnošću ime "Ateljea 61" učinilo poznatim i u svetu priznatim, začela su u ovom ateljeu ideju o obnavljanju ove vekovima dokazivane veštine, o njenom popularisanju. Ideja je i praksom zaživela u oktobru 1997. godine, osnivanjem Škole tkanja "Ateljea 61", otvorene za sve zaintrigirane čarolijom preplitanja niti. Te iste godine u tu su svrhu renovirane i proširene prostorije ateljea, restaurirani stari i montirani novi razboji, pripremljeni pomoćni rekviziti i materijal za tkanje, a osmišljen plan i program rada, jer trebalo je spremno dočekati prve polaznike ove škole. Svakog oktobra, već pet godina zaredom, u "Ateljeu 61" se prepoznaje ovakva atmosfera, koja se iznova radoznalošću doživljava.

Tkanje se u ovoj školi uči na četiri podna i dva stona horizontalna razboja, a za one zainteresovane za rad na tapiseriji i na jednostavnom vertikalnom ramu. Najpre se upoznaje sa konstruktivnim delovima razboja i sa prirodom i karakteristikama materijala kojim će se tkati, potom sa pripremanjem osnove, koje podrazumeva snovanje i uvođenje niti u razboj, a tek nakon toga i sa procesom i tehnikama samog tkanja, koje je, dakako, najprivlačnije. Od osnovnih, jednostavnih prepletaja, preko onih složenijih, raznolikijih, a ima ih brojem zaista mnogo, na licu otkane tkanine nižu se sve raskošnije mustre i dezeni, koji maštu vode u slobodnu improvizaciju, u kreativnost kojoj se ne nameću granice.

Tokom godine, od oktobra do juna, održe se tri tromesečne obuke, za vreme kojih se polaznici upoznaju sa osnovama tehnike i tehnologije tkanja. Otkaju se i brojni uzorci, prvenci kojima se sa zadovoljstvom traži i buduća konkretna upotrebna vrednost. Oni kojima tek načeta čarolija tkanja ovim nije zadovoljila radoznalost, imaće prilike da svoje znanje obogate, jer razmišlja se i o pokretanju specijalizovanih kurseva, namenjenih onima koji posle osnovne obuke žele da se usavršavaju. Kao posebna napomena mora se dodati da se upoznavanje sa ovom plemenitom veštinom ne naplaćuje, osim simboličnom cenom utrošenog materijala.

Prvi predavač Škole tkanja "Ateljea 61" bila je Mirjana Marković, čijom zaslugom je nešto ranije u Novom Sadu osnovano prestižno Udruženje tkalja. Nada Adžić, koja je nakon toga preuzela vođenje ove škole, svakako je polaznike imala čemu da nauči, jer je iza nje stajalo bezmalo dvadesetogodišnje iskustvo profesora u školi za dizajn "Bogdan Šuput", u kojoj se na odseku za tekstil tkanje uči kao poseban predmet. Poslednje tri godine obukom polaznika bavi se Eva Đukić, tkalja iz radionice "Atelja 61", čijom se vrhunskom veštinom u ovoj oblasti dokazuju kvaliteti ove ustanove. Stručno zvanje stekla je u Poljskoj, u Zakopanima, završivši specijalizovanu školu za unikatno tkanje. Svoja iskustva u tkanju na horizontalnom razboju ona iz godine u godinu bogati novim saznanjima i u praktičnom i u teoretskom radu, pa se logičnim sledom ohrabrila i odlučila da napiše i priručnik za izvođenje ove veštine, koji će njenim "učenicima" omogućiti da se i nakon završene obuke podsete svega u ovoj školi naučenog.